“Dabogda imao, pa nemao!”, čuvena je i opaka jevrejska kletva. I stvarno je to nezgodno, jer često nešto niti primijetimo niti fermamo dok ga imamo, a čim ga nemamo, odmah drama! Da je meni to, odmah pomislimo. E, tako je meni ovih dana stalo do, vjerovali ili ne - blitve!
Piše: Sara Krajina
Dajem kraljevstvo za - blitvu!
Provodim neko vrijeme u Londonu, pa mi tu i tamo prahne da napravim ribu. Ovdje svaki bolji supermarket nudi širok izbor ribe: volja ti riječna, potočna, kalifornijska, iz Atlantika, Pacifika (južnog, sjevernog…), odakle god - još im samo pirane fale, mada ne bi me čudilo da i to ubace u asortiman. Jadranske nažalost nema, pa iako mi se nudi sav taj drugi izbor, sad bih ja nekog domaćeg lista ili oradu više od svega! Bocka sad to mene, ništa mi ne vrijedi ona “čega nema, bez toga se može”, ali hajde de, nekako se pomirim s brancinom iz lokalnog supermarketa, dopremljenog iz ko zna kakve egzotične bare…
Uz ribu bih svakako da jedem krompir, pa se uputim na odjel s povrćem, a tamo - svega! Krompir za prženje, drugi za pečenje, ovaj neki navodno je najbolji za pire, a onda tu su još i organski ovaj i organski onaj, plus mladi bijeli, mladi rozi te slatki krompir. Sto mu peršuna… Samo dok odabereš krompir treba ti cijela lista razloga za i protiv, i barem 15 minuta da budeš siguran u svoj izbor! Pošto je sad sve organsko u trendu, tako i ja odaberem taj neki organski, pa kažem samoj sebi da je to moj konačan odgovor i produžim dalje na odjel sa lisnatim, zelenim povrćem, još samo da pokupim blitvu i konačno da idem kući. Kad tamo, nigdje blitve! Ima sve i svašta, pola namirnica koje nit’ znam šta su, nit’ šta bih s njima, ali blitve ni za lijeka! Pođem pitati prodavača, ali se zaustavim na mjestu jer - ne znam kako se kaže blitva na engleskom. Tolike riječi znam, ali eto, blitvu ne znam. Zovi tamo, zovi ‘vamo i saznam da se blitva kaže tako da je ne bih logikom povezala ni za 100 godina, “swiss chard”. Kakve veze ima alpska Švicarska sa ovom mediteranskom biljkom, da mi je znati?! Uglavnom, nemaju “swiss chard”, rijetko im dođe, ali možda će sutra, kažu mi. Pokvariše mi ćeif, sad mi se jede blitva za poludjeti, pa mi još muka kad se sjetim da je kod nas ima gdje god hoćeš! Vratim onu ribu da ne stoji, jer mogu je kupiti i sutra, pa se sjetim da mi trebaju mekinje (dobre za probavu) te ti ja krenem još to da uzmem i brišem kući, kad opet zastadoh - kako se, o, sto mu gromova, kažu mekinje…
Čega nema, bez toga se (ne) može
Vratim se kući skoro praznog cekera (izuzev onih trendi organskih krompira - poslužit će za nešto) i ostatak dana provedem razmišljajući o blitvi, ne možeš je izbiti iz glave… Za pošiziti!
Tako počnem razmišljati o tome koliko nešto ne primjećujemo i ne cijenimo ako nam je stalno pred očima. Na primjer, u Londonu je toliko luksuznih, skupih auta na ulici, da vrvi od Masseratija, najnovijih modela Jaguara, Bentleya i svega, ali tu niko za njima ne okreće glavu niti ih komentira. Navikli ljudi, stalno ih viđaju, pa im nije zanimljivo. Kod nas da se pojave, ne samo što bi cijela Čaršija raspredala o konjskoj snazi i dodatnoj opremi, već bi se garant našao i neki kicoš da ga provoza ravno kroz Sarače! Prisjetim se i jednog iznimno romantičnog trenutka od prije par mjeseci kad mi je u londonskom restoranu prezentirana divna kutijica sa još ljepšim prstenom i pitanjem na koje sam odgovorila sa značajnim “Da!”, a da se osoblje restorana nije ni brecnulo niti počešalo po znate već čemu, kao da je to nešto sasvim uobičajeno i svakodnevno. Ma nemoj! Kod nas bi nam gazda poslao barem turu pića i Cigane za sto, da čestita i nazdravi, ali ne u Londonu, ovdje se “prave Englezi”. Nisam inače luda za restoranskim sviračima, ali baš mi nešto zafališe tu noć kao nikad prije…
Sutradan odem po svoju blitvu koja se stvarno pojavila, ali, sto mu artičoka, košta k’o da je od suhog zlata, 11 eura po kilogramu! Kupim je, ali se kontam, nećemo tako Dino! Ima da mi jedeš ono što je tu aktualno, a kad dođeš kući, tamo se davi s blitvom, ne zanima me! 11 eura, 11 krvnih zrnaca… Samo ne budi prokletinja i ne čezni za onim čega nema, prihvati ono šta ima, kad ga ima, i bit će ti lakše u životu - velim poučno samoj sebi… Do sljedećeg “da je meni…”.
Posljednji komentari