Nekome svi putevi vode u Rim, a meni, bidnoj, u Dalmaciju. I tako sve od malena - prva drugarstva, zaljubljivanja, poljupci ispod palme na obali mora, pa čak i prva zarada, sve mi se to tamo desilo. Tinejdžerske romanse gasile bi se u suton ljeta, nestajale na horizontu, baš kao kada sunce tone u more u smiraj dana, ali zato se rodila jedna trajna ljubav - ona između mene i Dalmacije.
Piše: Sara Krajina
Problemi po ulju, tovaru i octu
Baš kao što ni u filmovima prave ljubavi ne počinju glatko, tako se i moja s Dalmacijom dugo borila s raznim preprekama. Prvo, maslinovo ulje! Uh, kad se samo sjetim… Mater me namaže od glave do pete domaćim maslinovim uljem (da bolje pocrnim ili šta već), a onaj jaki vonj sve me prati u stopu… Uđem u more, a oko mene se širi masna mrlja, kao da se tanker prolio! Sjednem na katrigu, pa odmah skliznem i tresnem na pod. Ma, sto problema! Otad ni čut’ za maslinovo ulje, sve do nedavno.
Onda, kamenje! Kaže mater “Hodaj bosa, to je dobro za stopala!”, a ja jadna nabadam k’o po jajima, posrćem, padam, sva izubijana… Istina, stopala su mi ispala prilično fina, ali zato pajdo neš’ ti mene danas vidit’ da spustim svoj šugaman bilo gdje osim na sitne kamenčiće, pusti priču! Kamenjar - niks! Prođe mi pola dana samo da se namjestim, da ne izvalim bubrege…
Zatim, tovar! Iz nekog razloga, svu su djecu uvijek htjeli slikati na malom magarcu, pa tako i mene. A meni nešto bilo žao jadnog malog tovara, po cijeli dan ga neko jaše, vuče za uši, pa sam se tako ritala i nogama i rukama da me ne stave na njega, ali džaba - pocalili me. Smiješno mi danas kad vidim tu sliku: ja se koprcam, mati me jednom rukom drži da ne pobjegnem, a drugom mi diže pokislu bradu… Ma ne znaš ko je jadniji, tovar ili ja.
Potom, šlep služba! Uvijek sam bila najsretnija kad bih se prišlepala svojoj velikoj sestri i njenoj ekipi velikih dečkih i cura. Razbace oni remija, a čuješ mene: “Hoću i jaaaaa!”, a ovi me potjeraju. Onda raspale ping ponga, a čuješ mene: “Hoću i jaaaaa!”, a ovi me opet potjeraju. I sve tako. Nemoš’ im se uvaliti da si bog! I šta ću, kao jadni Pale sam na svijetu odem svojim poslom, skupljam školjke i jecam jedno 5 minuta, a onda se pozabavim ko zna već čime i zaboravim. Ako danas imam bogatu maštu, krivi su moja velika sestra i njena ekipa!
Stvar je naveliko popravila prva zarada. Dosadno meni, dosadno ovom jednom dečku, pa ti mi fino nakupujemo hladnih napitaka u samoposluzi, potrpamo ih u ceker, svako primi po jednu ručku cekera u ruku, a onda hodamo po plaži i vičemo na sav glas: “Pepsi, Cola, Mirinda, pivo…”. Zaradilo se tu finih pineza za sladoleda, lubenica i kolača! I otad je sve nekako krenulo nabolje…
Izuzev, doduše, ove jedne godine kada sam nakon dugog boravka u Engleskoj izgubila i “p” od pigmenta, pa došla bijela kao albino u Dubrovnik, a ne možeš me odlijepiti od one ležaljke. A kad sam konačno ustala i slučajno okrznula nogom od ležaljku, pa kad me bol skoro zaslijepila, samoj sam sebi sve po spisku - izgorila sam gore od svake Čehinje! Primijetio me neki konobar iz obližnjeg kafića pa se sažalio nada mnom: “Šinjorina, uzmite ovaj ocat, natopite ga na ručnike pa pokrijte sve kud ste izgorili, to će pomoći.” I uradim ja tako i stvarno je pomoglo, ali eto novog problema - toliko je ovo smrdilo da ne možeš zaspati, ni ja ni pola hotela…
Fjakasti zdenac želja
Nakon Makarske rivijere, Dubrovnika, Pelješca, Hvara i Korčule, moja prepuna torba za plažu, miris nečeg divljeg u zraku (nakon incidenta sa octom, obavezno se natrackam nekim faktorom da skoro kaplje sa mene…) i ja uputili smo se malo sjevernije, relacija Split-Šibenik. Svidio mi se taj kvart, pa eto mene svake godine i svaki put stanem pred jedan zdenac u Vodicama i ubacim novčić za sreću. Nije čemu taj zdenac, nekakav moderan, pomalo i nezgrapan, ali s obzirom na moje pehove, svaki komadić sreće je dobrodošao. Ostavih ja tu kuna i kuna, a sreći ni traga, pa pomislih: “Ma bit će da je pokvaren ovaj zdenac, ne radi baš najbolje!”. Vidim ja sve meni nekako ide naopako, sve se ja trudim i na tragu sam nečega, ali opet ispadne naopako, đava ga odnija…
Onda shvatih - nije da zdenac ne radi, nego sam ja željela pogrešne želje! Na primjer: poželjela ja sebi jednog Dalmatinca i ćiribu-ćiriba, eto meni Dalmatinca! Usred šeher Sarajeva! Neš ti moje sreće… I u čemu je problem? Nisam precizirala kakvog Dalmatinca želim, pa me trefio ovaj neki s felerom, samo ga čuješ: “Ajme, lino mi je, fjaka mi je, tlaka mi je, satrala si me, samo da malo počinim, da preklopim oko, pa’ mi je život, dekompenziran sam itd.” Pa kud mene da zapadne sinji, linji kukavac?! Samo grinta! Srećom, partija je ove moje škoje i otad mu se gubi svaki trag (bit će da je bidan malo prilegao negdi, da odmori…).
Ne smiš falit balun!
Otad dobro pazim šta želim, a i moja očekivanja su skromnija. I nekako, preokrenuše se stvari! Dalmacija mi se prestade opirati, zavoljesmo se baš onako strasno, filmski. Dođem ja njoj, ali dođe i ona meni, njezin zvuk, miomiris, njezina slad, sve mi to dođe. Što je najvažnije, dođu mi i ljudi, mali i veliki, i to je ono najslađe. Sad me više niko ne potjera kad viknem “Hoću i jaaaaa!”. Dapače, sami me zovu: “Ajmo Sara na picigin, diž’ se, šta se čeka!”. I onda moja ekipa, sve jedan drugom do uha, sve dječarci slađi od slađeg, ja i naš predivni kapetan, vođa ekipe, najozbiljnije se primimo baluna, pa ne smiješ faliti - inače ti odmah viču “Ajme, koji tragičar!”. A ako ipak fališ, onda odgovaraš osobno kapetanu koji te pršće vodom i pokušava zadržati ravnu facu dok te pita “A šta se nisi bacila? Pa jesi li ti vježbala u kadi?”. A one se kaplje mora prelamaju na suncu u ‘ijadu koluri i klize niz vedre, nasmiješene usne… Još samo u daljini vidiš jednu preslatku plavooku malu kako viče iz sveg glasa “Hoću i jaaaaa!”, a niko je ne ferma. Poznata mi je nekako i potpuno je razumijem. Doći će i njeno vrijeme…
Nakon takvog slatkog umora, nema mi druge nego baciti se na svu onu finu spizu, a kad me pitaju “Hoćete li maslinovo ulje?”, ja odgovorim: “Jok, eto ti ćeš! Maslinovo ulje, nego šta! I to domaće!”.
Posljednji komentari